Raspareni par

Komedija za razvedene, švorc i aljkave
LE STUDIO, BEOGRAD – 2015.
O PREDSTAVI

Komedija o muškim prijateljstvima

U potpunosti adaptirana u srpski kontekst
Tekst: Nil Simons
Režija: Žan-Batist Demarinji 
Glume: Marija Ivković, Mirko Jokić,
Marko Petrović
Pendula, Marko Radosavljević,
Bojana Simić i Stevan Stančević

Grafički dizajn: Sanja Karić

O PREDSTAVI

Predstava “Raspareni par” se bavi muškim prijateljstvima. Priču na sceni kroje dva glavna lika kroz čiju se osetljivu mrežu odnosa među sobom i sa drugima (koji se na prvi pogled čine površnim) provlači veliki broj socijalno važnih tema, kao što su poroci, depresija i neuspeli brakovi, a koje intenzivno prožimaju današnje društvo u našoj sredini.
Predstava je svojevrsni primer kulturnog bunta protiv društveno rasprostranjene letargije, jer predstavlja poziv na razmišljanje o izborima, donošenju odluka i raspodeli odgovornosti.
Ipak, ma koliko se ozbiljnim temama bavila, ona vam ne dopušta da “potonete.” To je komedija. Njen humor je jednostavan, ljudski, svima blizak i razumljiv i pokazaće vam da se ispod svih stereotipnih grubosti muških drugarstava kriju crta osećajnosti i veoma iskrena privrženost prijateljima. Zbog toga vam je naša topla preporuka da požurite!

(Nađa Mladenović – Urban Bug)

Tek sam počeo! U kancelariji imam otkucan spisak deset stvari koje najviše mrzim kod tebe!…. Al sinoć je bio vrh, vrh vrhova! Pa, imao sam sestre Golubović na tacni, a završio sam pijući cedevitu i pričajući im tvoju životnu priču!

INTERVIEW

Mina Đorđević: Šta Vas je navelo da režirate predstavu “Raspareni par”?

Jean-Baptiste Demarigny: Želeo sam da napravim predstavu o muškom prijateljstvu u Srbiji, kako oni žive, šta rade kada nisu tu žene, kako se ponašaju prema ženama. Pored toga, želeo sam da napravim predstavu koja će Mirka Jokića koji igra Rašu u “Rasparenom paru” staviti u centar pažnje i dopustiti mu da izrazi sebe u potpunosti. Pitanje je onda bilo ko će mu biti partner. Odložio sam projekat, sve dok nije došlo do prilike da sarađujem sa Markom Petrovićem Pendulom. Marko je pre svega bio prijatelj. Tako sam shvatio: “Ko može bolje da igra u predstavi o prijateljstvu, nego sam prijatelj?”. Raspareni par je bio prilika da vidimo koliko daleko može da ide naša saradnja. Krajnji ishod je bio dobar i od tad, on glumi i u drugim predstavama, kao i Mirko Jokić. Štaviše, oni će biti deo naše sledeće predstave, čija se premijera očekuje krajem maja.

Mina Đorđević: Da li je rad na predstavi bio težak?

Jean-Baptiste Demarigny: Ne, naprotiv, bilo je veoma lako. To je bio prvi put da radim u tako opuštenoj atmosferi. Delom zbog ekipe, ali najviše zbog toga što sam znao kako to da uradim. Obično kada radim na predstavi, volim da radim nešto što nisam pre radio, nešto što mi još uvek nije poznato. To je najveći izazov: skočiti u nepoznato, pokušati da pomerite vaše granice, kao i granice pozorišta. Ukoliko se plašite rizika, onda je bolje ostati kod kuće i raditi nešto drugo. Tako mi je bilo kada sam radio vodvilj. ,, Nemam da platim i neću da platim “(2013) bio je moj prvi pokušaj da radim na takvoj vrsti komedije. Kada sam počeo da radim Raspareni par (2014), gotovo godinu dana kasnije, znao sam kuda da idem, samo je trebalo otkriti teritoriju u granicama koje sam istraživao ranije. Sledeći put kada bih radio komediju, morao bih nešto da promenim, inače bih počeo da se ponavljam.

Mina Đorđević: Kolika je razlika između predstave i TV serije “Raspareni par”, da li ste morali da prilagodite predstavu srpskom mentalitetu?

Jean-Baptiste Demarigny: Nisam pogledao seriju, tako da ne mogu da pričam o tome. Kada smo počeli da radimo predstavu, zabranio sam glumcima da gledaju film. Želeo sam da sami dođu do novih, kreativnih ideja, a ne da kopiraju glumu iz filma. Smanjili smo broj likova i napravili smo nešto drugačiju interpretaciju uloge Srećka. Gledajući našu predstavu, svako može videti da svi imamo u sebi malog Rašu i malog Srećka koji se bore u nama: Svi smo mi Raspareni par. Vrsta humora i originalna priča mnogo su bliži onome što se može pronaći u Srbiji. Većina adaptacija tiče se lokalnih specifičnosti. Marko Petrović Pendula i ja smo većinu njih uradili pre i za vreme proba. Za neke scene radili smo improvizacije, kako bismo dočarali srpski mentalitet u sličnim situacijama. Kombinovali smo novije delove originalnog teksta i improvizacije koje smo radili.

Kako je raditi u malom, intimnom pozorištu kao što je Le Studio?

Jean-Baptiste Demarigny: Planiram da detaljno odgovorim na ovo pitanje na blogu koji se može naći na sajtu Le Studia, tako da ne bih pokušao da odgovorim kratko na nešto što traži dosta vremena. Recimo da je to za sada neverovatan osećaj slobode.

Mina Đorđević: Kako je raditi kao režiser u Srbiji?

Jean-Baptiste Demarigny: Smatram da je moj najveći problem to što ovde nema puno
podsticaja. Ukoliko želim da vidim zaista kreativne predstave, moram ih gledati u inostranstvu. Pretpostavljam da je to zbog “odliva mozgova” koji se događa ovoj državi na svim nivoima. Pozorišna scena u Srbiji je ili konzervativna ili demagoška. Svi to već znaju. Glumci iz Jugoslovenskog dramskog pozorišta ili iz Ateljea sa kojima sam imao priliku da razgovaram, žale se na nedostatak kreativnosti i na zahteve svojih pozorišta. To je šteta, jer su neki od njih zaista dobri glumci.

Mina Đorđević: Šta mislite o srpskim glumcima?

Jean-Baptiste Demarigny: Odgovoriću uopšteno, ovo se ne odnosi na neke kojima se divim, kao što je Glogovac na primer. Generalno, nedostaje mi lepota. Njihova gluma je naturalistička, kao u bioskopu. To ne uspeva na pozorišnoj sceni koja traži veću jačinu, više kreativnosti, više inspiracije. Ovih dana pisaću o tome, jer postoji mnogo nesuglasica u Srbiji vezanih za ovu temu.
Glumci u Srbiji uče da glume na samo jedan način: naturalistički. Glumac se smatra dobrim kada glumi “kao što je to u stvarnom životu”. Pozorište je umetnost, što znači da život treba dovesti na scenu kroz umetničku formu. To čak kaže i Stanislavski, ako ga pažljivo čitate. Uzeću ponovo Glogovca za primer, ovaj glumac je sjajan, ne zato što glumi kao da je u stvarnom životu, već zato što je inspirisan, liričan. On će uraditi najluđu stvar samo da izgleda istinito. Ne realistično, već istinito.

Mina Đorđević: S obzirom da je kultura u Srbiji u krizi, kako vidite umetnost i uopšte kulturu u Srbiji u budućnosti? Da li ste optimista ili pesimista?

Jean-Baptiste Demarigny: Mislim da je cela Srbija u krizi, pa zašto bi bilo drugačije u umetnosti? Šta će biti, zavisi od kulturne politike koja će se sprovoditi u budućnosti. Ukoliko neko može da vodi smelu kulturnu politiku zbog pozorišta, povećavajući kreativnost, možda će se nešto promeniti. Možda će mladi ljudi uvideti da imaju priliku da postignu ovde nešto, jer neko veruje u ono što oni rade, kada rade dobro. 

Mina Đorđević:Za kraj, zašto treba pogledati predstavu?

Jean-Baptiste Demarigny: Nije na meni da odgovorim na to pitanje, bolje pitajte publiku koja je gledala predstavu. Ono što mogu da kažem tiče se pet predstava koje imamo na našem repertoaru i samog Le Studia: “Posetite nas, ako želite pravi pozorišni doživljaj. Pozorište nije daleko, nalazi se u centru grada i možete doći ležerno obučeni “.